Starovlasi, hercegovci, svoje domove zasnivali su obodom visoravni. Tako je pojam imena Zlatbor proširen sa čisto geografske celine na veći i složeniji prostor. Život vezan za stada odvijao se na suvatama, na nenaseljenim pašnjacima uokvirenim selima i zaseocima.
Dani su kraći. Sunce je niže, senke su duže. Zemlja je još topla, ali pojavljuju se vlažne, teške magle. Gusti pramenovi od poznatog prostora ostavljaju samo nejasne obrise. Jutrom, zabele prve slane, i najzad iz jesenjih kiša započne sneg, vlažan i krupan. Pada hladna i tiha noć u kojoj jedva čujno šušti sneg koji veje.
Ujutru, beli i suvi prah zavejao je i zapušio sve pukotine, prigušio svaki zvuk i belinom i sjajem zasenio Sunce. Tada se visoravan pretvara u blještavo more, u sjaj, u valove sunca, u srebro i zlato. Jutrima sreće se čudnovat prizor. Inje na snegu. U savrešenom redu, bezbroj ledenih kristala svetlucaju na jutarnjem suncu.
Zimu sa severa donose vetrovi Ustoka ili Kremenac. Veliki vetar u prolećae otapa sneg. Dani su duži, život se budi. Letnje pljuskove sa zapada donese vetrovi Drinjak ili Krivac.
Nakrivljena i usamljena brvnara prkosi ružama vetrova. Svuda oko nepomične brvnare trava se njiše i kreće. Iznad je plavet cirusima razvučenog i širokog neba. Drvo vešto ukrojenih talpi brvnare je rasušeno, ispucalo i crno. Negde se čvor pun smole presijava kao ćilibar, negde kao srebro, kao riblja krljušt. Unutra, snopovi svetla oštro paraju tamu, zaostalo seno: odavno su suvati opusteli. Nestala su velika stada ovaca koja su brojala i do 50 000 grla. Pre rata su ih tu dovodili trgovci da se preko leta uhrane, a zatim su ih prodavali u Beču ili u Budimu. To je bilo davno.
Nekada je čovek umeo da bude praktičan sa onim što ima. Da uz brvnaru zasadi crni bor da odbija gromove. Da iz drvenog zida brvnare izvuče jednu talpu i da ima vidik: to se zvalo vidokrug. Znao je gde su izvori. Čuvao ih je i pazio. Davao im je imena svetaca. Bistra pogleda i čista vrela mogao je daleko da dobaci. Da se sigurno osloni i zakorači, da napravi korak ma gde: na rad, u svatove, daleke ratove, na škole u Beč, Grac, Pariz. I gde god da ode da ostane svoj. Jovan Cvijič je pisao:
‚‚Starovlasi lako shvataju ono što je bitno u nekom pitanju, ali ne ulaze uvek u pojedinosti i ne predviđaju posledice. Najdarovitiji se međutim znaju udubiti u pitanja i sposobni su za velika psihološka promatranja. Ponekad uz njihovo lukavstvo ide i duboka mudrost. Ere neobično vole da se školuju. To je nešto više nego prosta želja za naukom kakva se često zapaža kod mladih naroda. Nepismeni su retki. Što im škola nije dala teže da sami postignu. Naročito se dive učenim ljudima. Odavno poštuju porodice koje daju popove od pre 300 godina. Većina srpskih štamparija iz 16. veka osnovane su u erskim oblastima.“
Zapadnim nebom, iz pravca Drine, gomilaju se olujni oblaci. Sa Čajetinske gradine, koja dominira prostorom, širi se vidik na varošicu Čajetinu, i dalje na celu visoravan. Ova karaula čuvala je trgovački put koji je išao preko suvata. Put je dalje išao za Bosnu i još dalje za Dubrovnik.
Oluja je prošla i oblaci odlaze. Ubrzo, svaki trag oluje nestaje.
U blizini Užica, nedaleko od mesta Stapari, penjem se strmom livadom oivičenoj nebom. Krenuo sam na vrh. Tamo, na vrhu, su ostaci jedne druge gradine. Sa dlana tog kupastog brda, koje se uzdiže iznad kanjona Đetinje, nebo je vedro i vidik je beskonačan. Od staparske karaule ostala su samo dva, tri dela zida i neprirodna zaravnjenost na samom vrhu. Gledajući širinu i lepotu vidika skoro da sumnjam kako je to bila samo vojna utvrda. Ova lepota nije mogla služiti samo vojnim i strateškim razlozima. Na povratku srećem dedu koji se uspinje livadom. Povedosmo razgovor o gradini na vrhu.
‚‚Da, to je rimsko. Otkopavali su ga pre nekoliko godina. razne stvari su našli iz davnina, svačega još tu ima.“
Zar nije neobično živeti na prostoru gde se prošlost tako uporno probija u stvarnost današnjice?
Na visoravni je sve mirno: i nebo, i sunce i suvate. Vreme je stalo. Trava se njiše zaklanjajući plavet. I pogled je miran. Odjednom suvate više nisu puste ni same. Jasno se vidi da je došlo do nekakvog nesporazuma između ljudi i prirode. Od davnina pust prostor sada su naselile kuće. Čitav grad, ali sada, van turističke sezone: pust. Puste ulice, prazne kuće, raskrsnice. I ubrzo nestaje tajanstvenost prostora, nestaju zagonetka i neuhvatljiva drevna sećanja. Naša civilizacija pretvara vidik u nešto zamorno, dosadno, trivijalno. Pogled brzo traži mir širokih suvata.
Jutro na obroncima Tornika. Borovi šire mirise i zvuke. Sunce se diže iznad krajolika pretvarajući vrhove borova u sijajuće zlato. Kapi rose ili ćilibarne smole, ne znam, ali sve treperi i blista. Nekada, nekoga ovaj ovaj prizor obdario je otkrićem imena. Imena koje se rodilo iz same suštine prostora i vidika. Tiho izgovaram, šapućem: Zlatibor i kako se kao savršen odjek ime vraća u lepotu jutra jer je oduvek i bilo tu. Osećam strepnju koja se javlja i neda mi da se sasvim zaboravim. Plašim se da sve ono zbog čega je ime i nastalo jednog dana ne nestane.
Objavljeno 1995 u 4. broju magazina Narodni život u izdanju Politike.