Dogovor je pao. Krećemo u četvrtak. Pored raznih obaveza koje su odlagale put i vreme nije bilo naklonjeno. Sada se sve uklapa. Plan je da do Zlatibora idemo preko Valjeva, Debelog Brda Bajne Bašte i Tare. Na Zlatiboru ostajemo petak i subotu i u nedelju povratak.
Četvrtak 18. septembar 2014.
Krećemo rano i ovoga puta metereolozi su pogodili vreme. Bistro nebo bez oblaka i temperatura prijatna za vožnju. Dobro poznati put i poznata mesta. Koliko sam puta išao do Uba, a ne znam redosled, ali zato veoma dobro pamtim nazive: Stubline, Piroman, Lončanik, Crvena jabuka. Iz Uba pravo na Zvizdar,Tvrdojevac. Ovo je lepa tura za tamo i natrag, ali mi idemo dalje.
Prolazimo Kroz Valjevo. Ovaj ravan i blago valovit deo od nekih 90 km prelazimo za nešto više od tri sata. Od Valjeva počinju planine.
Prvo ide Debelo brdo. Usponi su sve češći. Valovitost se više ne pruža u napred već ide na gore. Sve je manje nizbrdica koje su i kraće, a sve je više uspona. Brzina pada. Pejzaž je takav da gde god pogled padne to je slika. Put je slabo prometan. Penjemo se na oko 1000m nadmorske visine. Menja se i reljef, sve postaje uvod za veliki uspon na Taru. Ali, kao u pravoj drami, sledi nezaboravan spust u Bajnu Baštu! 14km serpentina sa pogledom na Drinu koja takođe, vijuga: u dolinu! Prelepo!
Prošli smo Baštu i krenuo je uspon na Taru. Cifre su neverovatne opet 14km. Koliko dole, toliko i gore. Već se oseća i umor, ali važno je uspostaviti ritam. Penjemo se sve više i više. Stene i šuma, senka je hladna. Hladna i vlažna. Miriše na borovinu. Tara je ozbiljna planina. Da li ćemo stići za dana?
Prelazimo prevoj:sledi spust do Kremana. Takoreći, već smo na Zlatiboru.
Petak 19. septembar 2014.
Jedna noć odmora. Spavali kao topovi. Jutro sunčano, prohladno. Odranije imamo spremljenu rutu. Polazimo.
Idemo ovako: magistrala, Vodice, Ljubiš, Rožanstvo, Čajetina (dugačak spust) i nazad kući, Karaula 3. Ovaj krug od oko 65 km je pravi obilazak severozapadne strane Zlatibora. Sve ono što ovde treba videti se niže na putu pred vama. Prvo suvate dok se vozite magistralom. Zatim prelepe Vodice i isto takav put za Ljubiš sa sjajnim spustom kroz obronke šume Murtenice. A Ljubiš je posebna priča. Kada se spustite u dolinu čekaju vas par predivnih vajata sa smeštajem, jezercima za kupanje, motel Ljubiš koji je podigao vizionar Keza. Taj čovek je osamdesetih podigao i fabričicu pratećih proizvoda Industrije motora Rakovica, asvaltirao put do magistrale i do sveta (korazumeshavatiće) napravio ribnjak sa pastrmkama koji i danas nudi odlične pastrmke, i još mnogo toga. Sam centar mesta je, malo je reći, predivan. Pravi centar. Pošta, prodavnica i dve, tri kafanice sa smeštajem. Mesto prosto mami da ostanete noć dve. Zamišljam kao je lepo gledati pahulje kroz malene prozore obližnje renovirane kafane-hotela.
Uspon oko 4 km, nazad na visoravan. Tačnije, na obod visoravni. Jer ivicom Zlatibora je sve gore-dole. Ali pejzaž je svaki čas nov i iznenađujući. Puno ima izvora, sa natpisima. Oni su posvećeni nekome ili nečemu. Leta, zime, godišnja doba se smenjuju, ali istorija ostaje. Prolazimo kroz Rožanstvo vidimo pogon za flaširanje vode, ribnjak i jedan lep i veliki bazen za kupanje. Dole i gore, valovito do početka spusta ka Čajetini. Asfaltni put ide obodom Čajetinske gradine. To je jedan od vrhova visoravni gde je od davnina smešteno vojno utvrđenje. I najzad dolazimo u centar Čajetine. Još malo i kod kuće smo.
Subota 20. septembar 2014.
Vreme se kvari, ali idemo na jednu kratku ali tešku turu, punu izazova. Tornik. Sam vrh. Oblačno je. Opet idemo magistralom i skrećemo ka Ribnici. Prolazimo pored lepog ribničkog jezera. Ovo je akumulacija vode za piće. Iz mesta Ribnica, od malog mosta, kreće uspon na Tornik nekih 3,6 km. Uspon nije preterano težak, ne u odnosu na ono što nas čeka. Dolazimo do prevoja. Desno se put spušta u lepo mesto Jablanicu. U Jablanici je i poznata crkva brvnara. Mala zaravan, pogled se otvara na dolinu i livade, a onda kreće uspon na vrh. Trinaest serpentina, kilometar i šeststotina metara, prosečan nagib oko 11%. Negde se nagib penje i do 27-29%. Mora da se ustane iz sedišta i lagano. I za kola je teško, a kamoli za nas. Kroz šumu, sve više i više i najzad Vrh! I samo što smo stigli krenula je kiša. Sitna, hladna, planinska.
Povratak je bio mokar, kiša nas je pratila celim putem. Sve zajedno 42km. U kući toplo i lepo.