Odabrati bajk rutu nije uvek lako. Odluka zavisi od niza činjenica i podataka: dužina, profil, nešto novo kuda se nije išlo ili je u interesantnoj kombinaciji sa već poznatim, obilazak nekog mesta itd, itd. Gledam u kartu, sabiram kilometražu, gledam uspone, profil, kraj posla je tek početak avanture. Jer o tome se i radi, zar ne? Od kuće na Zlatiboru do Sirogojna, moji prijatelji i ja smo često išli. Put je valovit, asfalt nov, pejzaž veoma lep, prepoznatljiv, zlatiborski. Prvih dvadeset i nešto kilometara, mada je naporno, ipak predstavlja samo zagrevanje. Naravno, mala pauza u Sirogojnu prilika je da se podsetimo ovog malog i lepog mesta koje još čuva staru slavu. Uvek se čovek pita: šta bi sa pletiljama, kamenolomom crvenog i grafitno – crnog ukrasnog kamena? Nedovršene, velike zgrade svedoče o kraju jednog vremena i njegovih planova. Odatle se spuštamo 9 kilometara niz uzani i lep asvaltni put. O tim putevima biće reči kasnije. Prolazimo pored imanja, voćnjaka, malinjaka sve jezdeći nizbrdo do mosta preko Velikog rzava. Sa visine lepo se ocrtava i kanjon u koji se spuštamo. Posle oduševljenja javlja se strepnja: da li ćemo morati 9 kilometara i da se penjemo na drugoj strani? Ne, samo nekih kilometar i po, pored jedne hladnjače za maline, izlazimo na magistralni put Arilje Ivanjica. Odavde počinje nepoznato. Po savetu meštana, idemo lokalnim putem i tako skraćujemo put do Prilika. Na karti put je lepo ucrtan, ali o kvalitetu ne znamo ništa. Naravno: ponovo pitamo za put i ubrzo ga pronalazimo, jedva je vidljiv zato što se odvaja iznenada, iza jedne krivine. I ovaj drum je uzan,ali asfalt je nov, novcijat. Zalazimo među brda, spuštamo se. Predeo izgleda zaboravljen, nenastanjen. Ali, svuda su malinjaci. Put ide dalje i dalje, vijuga, malo se penje pa opet spušta, sakrije livadu pa otkrije šumarak, zavodi, privlači, omamljuje vidokrugom, prirodom, mirisom. Nigde čoveka i opet neizbežno pitanje koje se javlja iz strepnje: da li smo na pravom putu? Ovakav maštovit put jedino i može da bude pravi! Naravno!
Najzad nailazimo na ljude, traktore pune gajbica malina i, selo. Svraćamo da uzmemo vodu kod jednog domaćina čija je kuća na strmini pored uzanog puta. Pored vode dobijemo i kafu, i slatko od rendanih dunja i naravno priču i putokaz za dalje. Posle par kilometara dolazimo na makadam. Posle četiri kilometara dolazimo opet na novi asfalt zatim spust do Katića. Ne idemo na Prilike, skraćujemo. Od domaćina čujemo da je jedan lekar, načelnik poznate beogradske klinike, koji je iz ovog kraja, svojim vezama doveo put. U vreme Miloševića. Tu prekida, mi: ne pitamo dalje. Ipak kaže nam da je nekada ovde bilo oko 200 domaćinstava. Sada oko 50. Pozdravlajmo se i odlazimo. Sve ide kako je domaćin objasnio. Veoma lepo i lako dolazimo do Katića. Nešto posle Katića uletimo u pljusak. U gudurama Mučnja vidi se epicentar oluje, kišne zavese, munje i gromovi. Opet je mirno. Do Ljubiša goredoliranje za koje je potrebno mnogo snage. Prevoji i dolje nižu se jedni za drugim. Sve miriše na borovinu. Idemo obroncima Murtenice, velike borove šume. Serpentinama, vijugamo i spuštamo se u lepo mesto Ljubiš. Poslednju snagu ostavljamo na usponu dugom tri kilometra kojim se penjamo na suvate podno Čigote. Ostalo nam je još 12km magistrale i ponovo smo kod kuće. Posle skoro 8 sati, 126km i 3000m visinske razlike zatvaramo krug.
