Zlato na borovima

U tami, u tišini naziru se obrisi nepomičnih i velikih talasa. Iznad, sjaj nebesa: treperave zvezde rukom se mogu dodirnuti. Obzorije počinje da svetli i vidik je sve jasniji. Sunce se rađa, noć nestaje. Odjednom sjaj! Svetlo! Dan! U trenu se sve ispuni zvukom života, glasovima trava. Obrisi nepomičnih velikih talasa postaju široke livade.

Planina Čigota

Suvati. Stojite usred mora trave. Jednostavan i sveden prostor izaziva čudno osećanje, budi zaboravljeno. Da li je to prostor s početka vremena, nepromenjen, drevan? Kako imena nastaju?

Vetrovi donose mirise daljina. Ponekad mirise tople i vlažne, mirise mora. Geografi to nazivaju: visoravan otvorenog tipa. Takva geografska celina ne zadržava mase vazduha. Klima je tako blaža, mada je nadmorsak visina oko 1000m. Ispod trava, šuma i potoka leži debeli sloj serpentinskih stena. Bezbrojne su nijanse ove trošne stene. Od tirkizne do smaragdno zelene, skoro grafitno crne. Visoravan okružuje sasvim drugačiji predeo: klisure, kupasta i strma brda, pećine, vrtače, kraška polja, izvori, vrela. Taj predeo sastavljen je uglavnom od krečnjaka, tu su sela, tu se čovek naselio. Iz trave čuje se klepetuša. Tišinu probije i zuj insekta i pev ptice. Gore, nepregledna plavet neba. Dole, kao odraz, talasi suvata.Visokom travom promiču beli obrisi. Stado ovaca prelazi u mir, pasu, i usled nekog nerazumljivog i nevidljivog razloga, stado krene u travu, za klepetušom. Krajolik sveden do samog pojma prostora. Pejzaž u kome naša zanemarena i zapuštena čula naslućuju igru prostora i vremena. Da li iz te slutnje nastaju imena?

Na visoravni je sve mirno: i nebo, i sunce i suvate. Vreme je stalo. Trava se njiše zaklanjajući plavet. I pogled je miran. Odjednom suvate više nisu puste ni same. Jasno se vidi da je došlo do nekakvog nesporazuma između ljudi i prirode. Od davnina pust prostor sada su naselile kuće. Čitav grad, ali sada, van turističke sezone: pust. Puste ulice, prazne kuće, raskrsnice. I ubrzo nestaje tajanstvenost prostora, nestaju zagonetka i neuhvatljiva drevna sećanja. Naša civilizacija pretvara vidik u nešto zamorno, dosadno, trivijalno. Pogled brzo traži mir širokih suvata.

Planina Tornik

Jutro na obroncima Tornika. Borovi šire mirise i zvuke. Sunce se diže iznad krajolika pretvarajući vrhove borova u sijajuće zlato. Kapi rose ili ćilibarne smole, ne znam, ali sve treperi i blista. Nekada, nekoga ovaj ovaj prizor obdario je otkrićem imena. Imena koje se rodilo iz same suštine prostora i vidika. Tiho izgovaram, šapućem: Zlatibor i kako se kao savršen odjek ime vraća u lepotu jutra jer je oduvek i bilo tu. Osećam strepnju koja se javlja i neda mi da se sasvim zaboravim. Plašim se da sve ono zbog čega je ime i nastalo jednog dana ne nestane.

Nekada je čovek umeo da bude praktičan sa onim što ima. Da uz brvnaru zasadi crni bor da odbija gromove. Da iz drvenog zida brvnare izvuče jednu talpu i da ima vidik: to se zvalo vidokrug. Znao je gde su izvori. Čuvao ih je i pazio. Davao im je imena svetaca. Bistra pogleda i čista vrela mogao je daleko da dobaci. Da se sigurno osloni i zakorači, da napravi korak ma gde: na rad, u svatove, daleke ratove, na škole u Beč, Grac, Pariz. I gde god da ode da ostane svoj. Jovan Cvijič je pisao:

‚‚Starovlasi lako shvataju ono što je bitno u nekom pitanju, ali ne ulaze uvek u pojedinosti i ne predviđaju posledice. Najdarovitiji se međutim znaju udubiti u pitanja i sposobni su za velika psihološka promatranja. Ponekad uz njihovo lukavstvo ide i duboka mudrost. Ere neobično vole da se školuju. To je nešto više nego prosta želja za naukom kakva se često zapaža kod mladih naroda. Nepismeni su retki. Što im škola nije dala teže da sami postignu. Naročito se dive učenim ljudima. Odavno poštuju porodice koje daju popove od pre 300 godina. Većina srpskih štamparija iz 16. veka osnovane su u erskim oblastima.“

Zapadnim nebom, iz pravca Drine, gomilaju se olujni oblaci. Sa Čajetinske gradine, koja dominira prostorom, širi se vidik na varošicu Čajetinu, i dalje na celu visoravan. Ova karaula čuvala je trgovački put koji je išao preko suvata. Put je dalje išao za Bosnu i još dalje za Dubrovnik.

Oluja je prošla i oblaci odlaze. Ubrzo, svaki trag oluje nestaje.

U blizini Užica, nedaleko od mesta Stapari, penjem se strmom livadom oivičenoj nebom. Krenuo sam na vrh. Tamo, na vrhu, su ostaci jedne druge gradine. Sa dlana tog kupastog brda, koje se uzdiže iznad kanjona Đetinje, nebo je vedro i vidik je beskonačan. Od staparske karaule ostala su samo dva, tri dela zida i neprirodna zaravnjenost na samom vrhu. Gledajući širinu i lepotu vidika skoro da sumnjam kako je to bila samo vojna utvrda. Ova lepota nije mogla služiti samo vojnim i strateškim razlozima. Na povratku srećem dedu koji se uspinje livadom. Povedosmo razgovor o gradini na vrhu.

‚‚Da, to je rimsko. Otkopavali su ga pre nekoliko godina. razne stvari su našli iz davnina, svačega još tu ima.“

Zar nije neobično živeti na prostoru gde se prošlost tako uporno probija u stvarnost današnjice?